Moje radno mesto - događaj No.1
Desilo se...
Kupio nove, lepe, bele patike, pa rekoh da ih prošetam malo do posla, da dobijem neki kvalitetan kompliment za izbor... Kad ne lezi vraže, onako sa vrata, kako uđoh, naleteh na direktora i obratih mu se sa poštovanjem:
JA : Dobro jutro
Odgovor koji je usledio, uz prethodno odmeravanje
D: Dobro jutro kolega
i ne očekujući, nastavak ...
D: Vi kao da ne znate za kodeks oblačenja?
ne sačekavši da repliciram...
D: Kakve su Vam to patike?
JA: Pa lepe, nove, bele patike, kupio sam juče... – „isprsio“ se dobro mislim se...
D: Kolega poštujte kodeks oblačenje i nemojte dolaziti u belim patikama na posao.
I tako umesto komplimenta, onako izjutra, sačeka me „ćuška“ koja mi je ceo dan zvonila u glavi. Stvarno nisam znao da ne bi smeli da dolazimo u belim patikama na posao. Nije mi bilo mrsko da malo istražim taj „naš“ kodeks oblačenja, premda već nekoliko godina radim u istoj firmi, a do sada nisam čuo za taj „naš“ kodeks. Na kraju..., dođoh do informacije da taj „naš“ kodeks ni ne postoji. Drugi šetaju bele patike i nisu čuli za tu „besmislenu stvar“ zvanu „kodeks oblačenja“. Pih, koje sam ja sreće, kodeks oblačenja sa jednim pravilom - „zabrana nošenja belih patika“ odnosi se na jednog zaposlenog i to je direktiva dobijena od direktora lično. Kakva sam ja sreće, šta je sad tu da radim, kako da kažem „direktore Vi ste pogrešili, niste u pravu, kodeks o kom Vi pričate ne postoji“, a ja ću opet i sutra da dođem u mojim lepim, belim, novim patikama na posao.
Nepravda pa to ti je!
Moje radno mesto
Moj prvi blog
Krenuo sam sa pisanjem svog prvog bloga!
Vreme 10:01 – tajming rezervisan za ispijanje kafe - ja ga koristim za pisanje sadržaja bloga
Datum 08.11.2011.godine – tačno je godinu i četiri meseca kako sam u srećnoj vezi i mišljenja sam da je “ona” zaslužna za moju cekokupnu ekspanziju na svakom polju, kao i za ovaj moj prvi, a nadam se ne i poslednji blog.
Mesto – Beograd, moje radno mesto. Dok pišem ovaj tekst, gledam unaokolo da neko ne naiđe, da neko slučajno ne proviri u ekran mog ekrana sa pitanjem “šta to radiš?!” – jer iskreno, ne bih voleo da objašnjavam, a još iskrenije - ne znam ni da li bih mogao da objasnim moje konstantno kuckanje po tastaturi.
O čemu pisati:
Dešavanja na poslu – šta mi se dešava - gledano iz humorističnog ugla.
Neću da pišem gde radim, jer to može ugroziti moje radno mesto.
Neću da pominjem stvarna imena (koristiću izmišljena, odnosno imena koja mi se čine odgovarajućim u datim situacijama, događajima ljudi koji ih prate…), da se neko od aktera ili njihovih poznanika ne bi prepoznao u priči, stvar koja opet može ugroziti moje radno mesto.
Neću Vam otkriti ni kako se zovem, jer je to siguran način da budem razotkriven, a radiću undercover - koristiću nick name “Udarnik”.
Moje radno mesto, pomenuto više puta, da se stiče utisak da radim u nekom izvanrednom, neverovatnom preduzeću, na funkciji koja na sam pomen oduzima dah, ali to nije slučaj. Istina je da radim u jednoj solidnoj kompaniji, na rukovodećoj poziciji i da želim sa Vama podeliti neka dešavanja sa radnog mesta.
Do skorog viđenja...
